U Srbiji je prisutan veoma veliki broj biljnih vrsta. Značajan deo njih pripada lekovitim i aromatičnim biljkama, koje uspevaju uglavnom na šumskim staništima.

Sakupljanje ovog bilja u cilju prerade je relativno skupo i zato se sve više prelazi na njihovo veštačko gajenje.

Za veštačko gajenje lekovitog i aromatičnog bilja u Srbiji postoje pri­rodni i ekološki uslovi koji nisu do sada dovoljno iskorišćeni.

Veštačko gajenje lekovitog i aromatičnog bilja je pretpostavka za bolje korišćenje ovih sirovina (veći stepen korišćenja) i brži privredni raz­voj ove oblasti proizvodnje i Srbije u celini.

Prednosti ove proizvodnje se ogledaju i u tome što ista omogućava:
- obavljanje radova u vreme koje se ne podudara sa drugim poljoprivrednim radovima,
- angažovanje slobodne radne snage - povećanje količine zdravstveno bezbednih proizvoda
- povećanje proizvodnje u nedovoljno korišćenim rasadnicima.

Konačno, ova proizvodnja se obavlja na zemljištima nižih bonitetnih (kvalitetnih) klasa, uz rentabilniju proizvodnju od ostalih biljnih produkcija.

Među ovim vrstama je i beli slez (Althaea officinalis) od koje se koristi list, cvet i koren. U cilju podizanja veštačkih zasada daju se osnovni podaci za uzgoj ove vrste.



Uslovi uspevanja


U našoj zemlji najviše mu odgovaraju uslovi u Vojvodini, odnosno na rečnim ostrvima i ritovima naših većih reka, kao i u uslovima vlažnih livada. Beli slez je biljka kontinentalne i izmenjeno kontinentalne klime. Naročito se uspešno razvija u umereno vlažnoj i toploj klimi. Nije osetljiv na niske temperature u toku zime. Bez oštećenja može da podnese i do +30°C. Naj­bolje uspeva u krajevima gde godišnje padne preko 600 mm vodenih taloga. Ne daje dobre prinose na velikim nadmorskim visinama. Za gajenje belog sleza pravilan izbor zemljišta je osnov uspeha. Najveće prinose daje na svežim aluvijalnim nanosima, lakim ritskim crnicama i svim ostalim tipovima zemljišta koja imaju povoljnu fizičku strukturu. Beli slez se ne sme gajiti na smonicama i ostalim tipovima teških zemljišta. Na jako bogatim zemljištima daje rekordne prinose, ali se ovakva zemljišta izbegavaju jer se obično koriste za neku ratarsku kulturu. Za gajenje belog sleza obično se biraju parcele koje su periodično plavljene. Beli slez može bez oštećenja da provede pod vodom 20-30 dana. Čim se voda povuče nastavlja normalno da se raz­vija.


Gajenje

Na jednom mestu beli slez ostaje godinu dana, a najviše dve. Monokulturu, odnosno uzastopno gajenje kroz duži vremenski period na jednom istom zemljištu, beli slez ne podnosi. Osim što se ovim načinom gajenja zemljište, jednostrano iscrpljuje, postoji i mogućnost za pojavu mnoštva biljnih bolesti i štetočina koje mogu da onemoguće dalje gajenje ove biljke.

Plodored za beli slez treba tako podesiti da se na isto zemljište vrati tek posle 4-5 godina. Kao dobar predusev mogu biti okopavine ili strna žita. Ipak, potrebno je povesti računa o tome da prethodna kultura ostavi iza sebe čisto i rastere­sito zemljište. Podizanje zasada belog sleza najbolje je posle đubrenih okopavina.

Obradi zemljišta za beli slez valja posvetiti naročitu pažnju. S obzi­rom da on ima jak i razgranat koren, koji duboko prodire u zemlju, osnovni cilj pravilne obrade je stvoriti dubok i moćan oranični sloj u kojem će se biljke neometano razvijati. Obrađivanjem zemljišta se, pored stvaranja dubokog oraničnog sloja, uništavaju korovske biljke.

Zemljište za beli slez treba obavezno orati u jesen i to što ranije. Dubina oranja zavisi od tipa zemljišta, ali ne bi trebalo da je manja od 30-40 cm. Ukoliko se beli slez sadi u jesen odmah posle oranja, parcela se kultivira i drlja. Ako se sadnja obavlja u proleće, onda se poorana parcela ostavlja da prezimi u otvorenim brazdama, a u rano proleće pristupa se površinskoj obradi zemljišta.



Postoji više načina razmnožavanja belog sleza. Međutim, u praksi se naj­više primenjuje sledeći: a) setva semena na proizvodne parcele,
b) proizvodnja rasada u hladnim lejama, a zatim rasađivanje rasada na stalno mesto.


Razmnožavanje direktnom setvom je najbolji i najekonomičniji način. Seje se krajem jeseni - novembra i početkom decembra, kada više ne postoji mogućnost da posejano seme isklija. Ako je taj rok ispušten onda se setva može obaviti i krajem februara. Bilo da se radi o jesenjoj ili prolećnoj setvi, par­cela mora da je dobro pripremljena, a zemlja usitnjena. Seje se sejačicom na rastojanju 50 cm red od reda.

Pre setve seme se pomeša sa dobro zgorelim i sit­nim stajnjakom ili peskom radi ravnomernijeg i boljeg rasturanja. Seje se plitko, 1-2, cm jer je seme sitno, a i ranije će nići ako se plitko poseje. Za setvu jednog hektara potrebno je 6-8 kg semena, pod uslovom da ima dobru klijavost. Seme sporo klija. Za četiri nedelje niče tek 50-60% posejanog semena. Posle nicanja u početnoj fazi razvoja, beli slez se sporo razvija i zbog toga je potre­bna velika pažnja da bi se u prvo vreme održao.

Osim direktne setve beli slez se razmnožava i sadnjom rasada proizvedenog u hladnim lejama. Ovaj način raz­množavanja je u tome što se u hladnim lejama u maju i junu poseje seme belog sleza. Setva se obavlja omaške ili u redove na rastojanju 15-20 cm. Za setvu 1 m2 leja potrebno je 8-10 g semena. Ako se leje redovno zalivaju seme počinje da niče za 21 dan. U lejama rasad ostaje do rasađivanja, za koje vreme naraste 10-12 cm i dobija 4-6 listića. Sa 1 m2 leja dobija se 300-350 komada rasada belog sleza.

Ovako proizvedeni rasad sadi se na stalno mesto rano u jesen, obično posle prvih jačih kiša. Sadi se ručno na rastojanju 50 cm red od reda, a u redu 30-40 cm između biljaka. Ovim načinom sadnje za jedan hektar potrebno je 50-60 hiljada komada rasada. Prilikom sadnje treba nastojati da sklop biljaka bude što gušći. Ipak, pravilno je da na bogatijem zemljištu broj biljaka na hektaru bude veći, a na siromašnim manji.



Nega useva

Nega useva je plevljenje, okopavanje i prihranjivanje, a ako je kultura dobijena setvom semena i razmnožavanje useva.

Zasad belog sleza koji je podignut iz semena počinje da se neguje čim se ukažu prvi redovi. Čim seme sporo niče, ne treba čekati da sve iznikne, nego pleviti čim se ukažu prvi redovi. Kad biljka dobije prva 3-4 lista, može da se obavi prvo međuredno okopavanje. Prilikom ovog okopavanja obavlja se i proređivanje. Drugo međuredno okopavanje je 3-4 nedelje kasnije, kada biljke dostignu visinu 20-30 cm. Posle drugog okopavanja beli slez brzo raste, grana se, pa se sam svojim sklopom bori protiv zakorovljavanja.

Veoma je važno da se zemljište održava u rastresitom stanju, bez pokorice i korova, jer se na takvom zemljištu koren belog sleza najbolje razvija. Proređivanje se vrši tako što se biljke u redu ostavljaju na rastojanju 30-40 cm. Ovoj meri se mora pokloniti naročita pažnja, jer od proređivanja zavisi prinos i kvalitet dobivenog korena. Zato se proređivanje obavlja kada je zemljište umereno vlažno, a sama operacija mora da se izvede stručno, pažljivo i blagovremeno.



Sakupljanje (berba)

Od belog sleza se koristi koren, list i cvet. Koren se vadi prve ili druge godine gajenja i to u jesen ili sledeće godine u proleće. Treće godine koren sleza malo dobija u težini, a znatno gubi u kvalitetu, pa se zato preporučujue da se beli slez gaji samo kao dvogodišnja kultura.

List se bere tokom godine 2-3 puta. Najbolje ga je brati pre i za vreme cvetanja. Bere se samo jedro i zdravo lišće koje štetočine nisu oštetile. U prvoj godini mora da se povede računa da se prilikom berbe ne obere više od jedne trećine svih listova. U drugoj godini broj berbi je veći nego u prvoj. Obrano lišće se suši u tankom sloju na promajnom i mračnom mestu. Od 6 kg svežeg dobija se 1 kg suvog lišća.

Cvetovi se beru i prve i druge godine gajenja. Obrani cvetovi se suše na suncu. Od 7-8 kg svežih cvetova dobija se 1 kg suvih.

Koren belog sleza se vadi u jesen, oktobra ili novembra, ili u proleće u martu. Vadi se po suvom vremenu, ali zemljište mora da je umereno vlažno. Na­jbolji način vađenja je plugom sa kojeg je skinuta plužna daska. Pri radu plug potkopava korenje ali ga ne izbacuje. Iza pluga ide radnik i rukom vadi potkopano korenje. Sa izvađenog korena belog sleza odmah se oštrim nožem odstranjuju glave sa svim drvenastim delovima. Istovremeno se odbacuju slabe i povređene žile.

Ovako pripremljen koren se pere u hladnoj tekućoj vodi. Oprani materijal se zatim prenosi u šupe ili radionice gde se oljušti. Oljušten koren seče se uzdužno, obično na 4 dela. Suši se u termičkim sušarama na temperaturi od 50-60°C. Može se osušiti i prirodnim putem, ali ovako osušen koren, obično nema lepu boju, a često se i uplesnivi. Dobro osušena droga ima belu ili svetlo žutu boju. Od 4 kg svežeg korena dobija se 1 kg suvog. Osušeni štapići belog sleza kasnije se seku u kockice. U trgovini na malo beli slez se naviše pojavljuje u ovakvom obliku.



Prinos

Prinos belog sleza u tesnoj je vezi sa agrotehnikom koju pružamo ovoj kulturi za vreme gajenja. Sa jednog hektara može se dobiti 1200 do 2000 kg suvog korena, 500-600 kg lista i oko 150 kg cveta belog sleza.



Vladan Trandafilović, dipl.ing. spec.ampelografije